О Филипу Вишњићу

Филип Вишњић (1767-1834) је рођен у Семберији, селу Трнави и као дијете је ослијепио од великих богиња. Вишњић је постао професионални пјевач и с гуслама је путовао по читавом босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. 1809. године прелази у Србију. До тада он није саставио ниједну нову пјесму. Непосредно пред долазак у додир с устаничким збивањима био је тренутак његовог рађања као пјесника. Некада је лутао по земљи, пјевајући пјесме од старине, а сада се нешао на мјесту гдје се стварала нова историја. Послије пропасти устанка побјегао је у Срем и настанио се у селу Грку.

 

 

Вишњићева устаничка епика стварана је у ватри ратних збивања, по логорима на дринском бојишту, непосредно послије битака и мањих групних окршаја, а пјесме о почетку устанка и ранијим бојевима на основу причања непосредних учесника. Тако Вишњићеве устаничке пјесме можемо подијелити на двије скупине: у прбој гдје се говори о догађајима прије његовог доласка у Србију, најважније су пјесме: Почетак буне против дахија, Бој на Чекошини, Бој на Салашу и Бој на Мишару, а у другој скупини, о догађајима којима је сам пјесник био свједок, издвајају се пјесме: Бој на Лозници, Кнез Иван Кнежевић, Милош Стојићевић и Мехо Оругџић, Хвала Чипићева и др.

 

Вишњићеве устаничке пјесме пружају цјеловиту слику епохе, с јасно уоченим основним правцима кретања, снажно издвојеним покретачима и носиоцима догађаја и мноштвом појединости из свакодневног живота. Тим пјесмама често смета хроничарска развученост, гомилање чињеничке грађе, једноличност нарације, али за узврат у њима се осјећа пјесникова непосредна присутност, његов лични однос према догађајима и личностима, као и нека готово журналистичка актуелност и живост у његовом излагању.

 

 

Највећи домет Вишњић је постигао у великој пјесми Почетак буне против дахија, која представља основицу његове устаничке епопеје. У овој пјесми, као и у осталима, осјећа се недодирљивост народне снаге, неиздрживост превратничког, револуционарног замаха који као вихор руши све препреке испред себе. Тим снажним револуционарним полетом Вишњић је најближи Његошу, с којим га иначе везује низ заједничких црта. Иако је стварао у традиционалним оквирима народне епике и служио се често стандардним клишеима и формулама, Вишњић је у многоме прерастао те оквире и у најбољим својим тренуцима дао епику новог типа, устаничку, револуционарну пјесму. Он стоји на прелазу између колективног и индивидуалног стваралаштва, између народне пјесме и Његоша.