Историјат Гимназије

Прве дане свог постојања гимназија је обиљежила у септембру 1919. године у згради садашње Основне школе "Свети Сава". Гимназија носи назив по устаничком пјеснику, хроничару и мемористи, Филипу Вишњићу. Почела је рад као нижа гимназија, међутим, са отварањем В разреда 1924. год. она већ носи назив реална гимназија. С каквим се проблемима борила та наша нова школа и како су се васпитавали први ученици нека најбоље посвједоче причања ученика прве генерације:

 

"...Нама из 1. генерације ученика гимназије морало је остати у сјећању каква је пустош, услијед прохујалог ратног вихора, владала око старе школске зграде када смо се првих дана септембра преселили из бивше Трговачке школе и када смо морали засукати рукаве, сви ми ученици, да што прије уредимо нашу школу. Убрзо смо посадили дрвеће и цвијеће око школе, али на жалост, нисмо се тако пажљиво односили према младом дрвећу, јер младалаштво је захтјевало и игру и рад, па су наши први васпитачи морали да уложе много труда не само да нас образују него и васпитају."

 

Прва генерација ученика након осам година свог боравка у гимназији своје школовање је крунисала матуром. Сви ученици су је положили. Некако одмах по завршеним испитима услиједило је свршеним матурантима један неочекивани позив - позив да присуствују Другарској Вечери коју у њихову част приређују интелектуалци града. У току вечери, предстваник академичара је држао дирљив поздравни говор свршеним матурантима уз најљепше жеље за будуће студије и срећан живот. А онда, сасвим неочекивано, сви присутни устају, и...

 

ГАУДЕАМУС ИГИТУР... 

Прва генерација матураната 1927. год.

Пјевају сви мушкарци и жене, пјевају: љекари, адвокати, професори, судије - пјевају у знак поздрава својим младим колегама, будућим академичарима, пјевају сјећајући се и сами своје младости, својих матура и свог студентског живота.

 

ИУВЕНЕС ДУМ СУМУС... 

Матуранти од којих многи и не разумију у потпуности ријечи, фасцинирани моментом и набујалом плимом до тада непознатих осјећања, стоје без ријечи, али свјесни наступјеле прекретнице у њиховим животу.

 

Тако су поздрваљени и у живот испраћени први свршени матуранти Бијељинске Гимназије.

 

Од тог времена па до 1941. год. кроз школу су прошла 243 матуранта, као и велики број ученика који су завршили нижу гимназију и уписали се у неке друге школе ван нашег мјеста. За то вријеме у Гимназији је радило више од стотину професора и наставника и седам директора који су се својим неуморним радом борили да што боље и успјешније пруже знање и науку својим ученицима. 

Под утицајем Родољуба Чолаковића и Димитрија Лопандијића и других бијељинских комуниста 1932. год. почиње се организованије окупљати револуционарно расположена школска и радничка омладина.

 

Један стари и зубом времена искрзан фасцикл чува драгоцјена документа о догађају који се 1933. године одиграо у Бијељинској гимназији. Међу њима се налази и повјерљиви акт Министарства унутрашњих дјела Краљевине Југославије, у коме, поред осталог, пише:

 

"...После смрти Блаженопочившег Краља Александра написао је један ученик ВИИ разреда на школској плочи: "А бас ле рои!" (Доле краљ!), а један други осмошколац означио је Краљеву слику крстовима кредом. Истрагом је утврђено да су се ова двојица са још неколико другова састајали у сврху читања марксистичких дјела. Овако компромитовани ђаци кажњени су."

 

Написани редови су истинити иако је потпуна истина о овом догађају нешто другачија. Њен почетак догодио се 9. октобра 1934. године. Тог дана је извршен марсељски атентат. Један краљ је пао. Два дана касније 11. октобра у осмом разреду Бијељинске гимназије један ученик прилази табли и на француском језику исписује:

 

"А бас тоус лес роис! Виве ла револутион цонтемпораине!" ("Доле сви краљеви! Живјела савремена револуција!") 

 

То је био почетак бурних догађаја који су три мјесеца потресали не само Гимназију већ и читаву Бијељину. 

Дирекција школе је убрзо сазнала шта се у осмом разреду догодило. Истрага о томе трајала је пуних петнаест дана, али је читав разред био јединствен. Па ипак, дирекција се одлучила на оштре мјере.

 

Двадесет петог октобра, за вријеме школског одмора, петорица ученика осмог разреда позвани су у директорову канцеларију. Ту им је саопштено да су искључени из Школе и наређено да се одмах врате у разред, гдје се већ налазе сви њихови другови, али из њега више не излазе. Кад је неколико минута касније професор латинског језика покушао да уђе у осми разред да би одржао час, наишао је на затворена врата. Покушао је да их силом отвори, али узалуд.

 

За то вријеме у разреду је врило као у кошници. Ученици су иза врата наслагали све школске клупе и остали намјештај. Одлучили су да врата држе забарикадирана све док не саставе протестну резолуцију упућену дирекцији Школе, у којој ће тражити да се обнови процес и врате у Школу искључени ученици. 

Док узбуђени младићи и дјевојке, на листу истргнутом из ђачке свеске исписују посљедње редове резолуције, пред забарикадираним вратима појављује се директор Школе. Он протестује, наређује, убјеђује, моли, али су ученици непоколебљиви. Директор позива у помоћ двојицу полицајаца, али ни њихов ауторитет, и рамена којима наваљују на врата, ништа не помажу. И док директор размишља шта да учини, полицајцима стиже појачање. Пред затвореним вратима налази се једанаест полицајаца. Полицајци се припремају да разлупају врата. У разреду још бруји као у кошници. Ученици завршавају резолуцију и сви се потписују, и то наоколо, у кругу, да нико не би био на челу. Већ чују како врата попуштају и спремају се за одбрану. Ломе неколико столица и "наоружавају" се.

 

Врата су наизад проваљена, барикаде срушене. И док на самим вратима настаје гушење између полицајаца и ученика, помаља се једна рука и скамењеном директору пружа резолуцију, коју овај прихвата.

 

Барикада је срушена и ученици одбачени од врата. Али они се не предају. Сви, колико их има, чврсто су се загрлили спречавајући полицајце да издвоје петорицу искључених ученика. И док гушење траје и падају ударци, ученици узвикују: "МИ СМО ЈЕДНО!". Полицајци су најзад посустали пред тим јединственим отпором. Пристају да сви иду заједно са искљученим ученицима, и читав разред креће у Среско начелство. 

Била је то необична поворка, која се ћутке кретала средином главне бијељинске улице. У средини су били ђаци са књигама, а около њих једанаест полицајаца. Једног од повријеђених ученика, двојица његових другова водили су између себе. Читава колона се зауставила пред амбулантом да се ученику пружи помоћ, а онда су кренули даље.

 

У Среском начелству задржали су само петорицу искључених ученика. Протестујући против тога, сви остали ученици се враћају пред Гимназију и објављују да ће штрајковати све док њихови другови не буду пуштени из затвора. У томе су успјели још истог дана. Кад школске власти нису ништа успјеле да постигну, истрагу преузима полиција, али безуспјешно. Узбудљиви дани промичу један за другим, па се коначно јавља и специјални суд за заштиту државе из Београда који наређује да истрагу настави Срески суд у Бијељини. Али ни он ништа не постиже, јер је читав разред и даље остао јединствен.

 

У таквој ситуацији, Министарству просвјете није остало ништа друго него да донесе указ о распуштању осмог разреда. Да његовим путем не би пошли и остали виши разреди, указом се укида и седми разред, с тим да по истеку школске године престану с радом и пети и шести разред. (У септембру 1935. године поново је отворена потпуна гимназија на интервенцију виђенијих грађана Бијељине и школских организација.) 

 

Многи гимназијалци из те генерације масовно учествују у првим устаничким данима 1941. Знали су да њихова младост мора да поднесе највећи терет, да књигу и перо замијени оружјем и да се свјесно жртвују за домовину. На споменику испред бивше зграде гимназије урезано је 209 имена наших погинулих ученика и 7 професора. Непријатељ је почетком 1941. год. оставио само нижу гимназију. 

 

Одмах након ослобођења Бијељине, поново се отвара Гимназија. Било је то почетком маја 1945. године. У тим првим посљератним годинама ученици и Наставнички савјет улажу сав свој труд и напор у образовање омладине, да се пропуштено надокнади и убрзо оспособе младе интелектуалне снаге које ће помоћи обнову и изградњу порушене земље. Омладина и наставници прихватају науку и стварају нов културни живот како у самој школи, тако и у граду. Тада је школа бројала мали број ученика, али тај се број повећавао из године у годину. У 1979. години броји 816 ученика распоређених у 23 одјељења. Кроз Гимназију је до 1979. године прошло 2165 ученика.

 

Гимназија је 23. 9. 1978. године премјештена у нову зграду у којој се и данас налази.